7.разре ЗАПИС ЗА СВЕСКЕ ОД 18.5.ДО 23.5.

Пеђа Милосављевић(1908-1987) , Потера за пејзажима

Како је настао овај есеј и  путопис?

Познати српски сликар Пеђа Милосављевић путовао далеке 1932. године на море, у Дубровник. Тада се путовало популарним ,,ћиром”, ускотрачним и спорим возом. Пеђа Милосављевић је својим радозналим погледом запажао бројне дескриптивне слике и карактеристике крајева кроз које је воз пролазио и тако је настало ово дело.

               

      Књижевни род, књижевна врста.

Епика, есеј а може пити и путопис

Есеј (фр. essai - покушај) је књижевнонаучна врста у којој аутор обједињује научни приступ и књижевну обраду с настојањем да изрази лични став према теми о којој пише. То је обично кратка форма у којој се посматра културни или друштвени феномен. Оснивач овог књижевног жанра је француски ренесансни књижевник и филозоф Мишел де Монтењ. Своје есеје први пут је објавио 1580. Есејистичка метода је експериментална, у њој се представљају тезе из различитих перспектива и размишљања о њима. Тако се читаоцу даје слика мисаоног процеса од премиса до оцена и закључака.

Путопис је књижевнонаучна врста у коме аутор износи описе  свог путовања који су прожети приповедањем о догађајима, људима. У њему износи и своја лична опажања

      Тема.

Сликар међу пејзажима од Београда до Дубровника.

       

Описује шта је све видео док је путовао од Београда до Дубровника – Колубару, Вишеград, Сарајево, Неретву, Требишњицу, море, Дубровник.

Павле Угринов(1926-2007)  ,Стара породична кућа

Павле Угринов  рођен је 1926. године у месту Мол код Сенте, а умро је 2007. у Београду. Павле Угринов је књижевно име или псеудоним Василија Поповића. Рођен је у Молу код Сенте. Српски писац, песник, романсијер, драматург и редитељ. Дела: поема „Бачка запевка”, збирке приповедака „Копно” и „Исходиште”, романи „Елементи”, „Фасцинације”, „Отац и син” и „Задат живот”.

      Књижевни род, књижевна врста.

Епика, приповетка.

      Тема.

Опис старе породичне куће.

Композиција приповетке:

1.Спољни изглед-екстеријер-

2.Унутрашљи изглед-ентеријер

-Опис трпезарије је врло сликовит

- -Опис собе с улице---

3.Стара крушка

Иван В. Лалић, ВЕТАР

Песник је рођен 1931. године у Београду, а умро је 1996. године исто у Београду. Након завршених студија права у Загребу, једно време радио је у овом граду као новинар и уредник Радио Загреба. По повратку у Београд био је уредник у издавачким кућама Просвета и Нолит. Један је од највећих српских савремених песника. Песме је почео да објављује 1951. године и од тада је постао уваже. Његова поезија надахнута је класичним мотивима антике и византије. Објавио је више збирки међу којима су: Бивши дечак, Аргонаути и друге песме, Писмо, Четири канона, радио-драма Мајстор Хануш, као и књиге критика и есеја, више антологија,, преводе Хелдерлина, Волта Витмена, Т.С. Елиота. Био је дописни члан САНУ од 1994. године. За свој песнички и преводилачки рад добио је бројна признања (Октобарску награду, Змајеву награду, Нолитову награду, награду „Милош Ђурић“).

            Из живота песника:

Песникова  мајка Љубица опевана у многим његовим стиховима. Говорим им да је она испунила првих петнаест година песниковог живота. Иако је умрла у својој 35. години живота од туберколозе, обележила је, емотивно уобличила и усмерила остатак његовог живота.

            Читамо одломак из једног Лалићевог записа о мајци који се налази у читанкама.

„Лета смо пре рата проводили на Дивчибарама, у нашој белој и зеленој кући „од које оста темељ и зелена рђа корова“. Дивчибаре су митски пејзаж мог детињства; онај храм тајанства из Бодлерове песме Везе, у којој је мајка била првосвештеница. И данас ме фантомски прогони звук ветра у великим (а давно посеченим) боровима око куће, праћен звуком лупања зелених дрвених капака. Ти звуци се везују за слике мајке која се пење уз степенице на спрат и пажљиво заклања пламен свеће својом малом руком (која је на клавиру једва могла да захвати октаву). Тај заштитнички покрет утиснут ми је у сећање као нека врста заштитничког знака њеног постојања. Мајчина ме је брижна заштита ометала као атмосфера, као ваздух; удисао сам је заједно са ваздухом, несвсено“.

            Књижевни род, књижевна врста.

Лирика, лирска дескриптивна песма.

      Врсте строфе.

Септима, терцина, моностих, дистих, квинта.

      Врсте стиха.

СЛОБОДАН СТИХ је посебна врста стиха у којој нема устаљених правила изградње стиха. То значи да  сталог бја слогова и акцената што доприноси непредвидивости његовог ритма. Слободан стих бележи осећања лирског субјекта онако како се она појављују, без устаљеног реда и облика, и зато подсећа на свакодневни говор.

      Тема песме.

Сећање на мајку и једну ноћ из детињства.

      Мотиви.

Мајка, ветар, ноћ, детињство, свећа, борови, кућа.

      песму почиње стихом „Сећаш ли се ветра...?“

На тај начин скреће и задржава пажњу читаоца. Тако уводи читаоца у своје детињство, али и враћа самог читаоца у његово детињство. Песник у песми често користи друго лице једнине и на тај начин успоставља непосредни и присни однос са читаоцем. Сам читалац постаје део поетског света.

       улога мотива ветра у животу лирског субјекта

Ветар живи у сликама прошлости, али се осећа у садашњости кроз оживљене слике прошлости. На крају песме је два пута поновљено као и ветар што ствара илузију непрекидног трајања. Сећање на мајку ће увек бити присутно као што ће ветар увек постојати.

      Којом стилском фигуром је представљен ветар?

Ветар је персонификован – рађао се сав зелен у митском пејзажу Лалићевог детињстван, у четинарским шумама планине. Јачина ветра покреће слике из детињства. Ветар је заправо снага која се одупире пролазности – због ветра никад неће заборавити мајку и детњство.

      Мотив мајке

Мајка се појављује у моменту када је наглашено да је дечак узнемирен. Она га смирује, уноси ведрину, радост, топлину и сигурност. Мајка и кућа су заклон за уплашеног и несигурног дечака. Мајка има заштитничку улогу – мајка закључава врата, затвара капке, носи свећу, пази да се не угаси. Кућа као затворен простор је супротност отвореном простору где су ноћ и ветар. Сав спољашњи свет и сва искушења остали су иза затворених врата – сва су врата на кући закључана, борови и скитниће ће остати на ветру.

      стихови „Анђели дајте да заспим, да спим, / Да ничега злога ја не сним“- подсећају на успаванку

Упућени су лирском субјекту. Желе добар и миран сан и да га анђели чувају.

Овим стиховима песник се заправо обраћа бившем дечаку и себи у садашњости. Успоставља се директна комуникација међу њима. Ово показује велику жељу и потребу песника да се враћа у детињство. Детињство никад није ишчезло из песника, као што ни из нас никад неће или не треба да ишчезне.

      Порука.

Треба да уживамо у сваком тренутку живота јер су пролазни, а самим тим драгоцени.

Живот нису они дани који су прошли, већ дани које смо запамтили.

Уметност нам помаже да сачувамо од заборава најзначајније тренутке.

      Стилске фигуре.

Анђели дајте да заспим, да спим, / Да ничега злога ја не сним - АСОНАНЦА

            АСОНАНЦА је стилска фигура која се заснива на понављању истог самогласника у стиху. Песници је употребљавају да би појачали звучност стихова и нагласили изражајност песничког језика.

Анђели дајте да заспим, да спим, / Да ничега злога ја не сним – АЛИТЕРАЦИЈА

            АЛИТЕРАЦИЈА је стилска фигура која се заснива на понављању истих сугласника у стиху. Песници је употребљавају да би појачали звучност стихова и нагласили изражајност песничког језика.

Сећаш ли се ветра који се некад рађао сав зелен међу маљама на грудима Маљена – ПЕРСОНИФИКАЦИЈА и МЕТАФОРА

Боровима узнемиреним до горког корена иглица  - ЕПИТЕТ, ХИПЕРБОЛА, ПЕРСОНИФИКАЦИЈА

Као одело одраслих – ПОРЕЂЕЊЕ

Као и ветар - ПОРЕЂЕЊЕ

7.РАЗРЕД ЗАПИС ЗА СВЕСКЕ ОД 11.ДО 15.5.

Јован Дучић(1872-1943), Подне

(Децо, податке о његовом животу прочитајте и што сматрате најважним препишите)

Јован Дучић је један од песника који је био надахнут природом. Рођен је 1872. године у Требињу (година рођена није сигурна), а умро је 1943. године у Индијани у САД. Ту је песник живео током Другог светског рата. Песниково тело је 2000. године пренето и сахрањено у његовом родном граду у цркви Грачаница која је изграђена по угледу на Грачаницу коју је саградио краљ Милутин на Косову.

            Јована Дучића Други светски рат затекао је у Мадриду, где је био на месту краљевско-министарског посланика. Из Мадрида, Дучић је отишао у Америку, у Гери (држава Индијана), код свог рођака Михаила Дучића. Умро је 4. априла 1943. године. Привремено коначиште добио је у порти манастира Свети Сава у Либертивилу. Шездесетих година прошлог века група српских интелектуалаца: Миодраг Павловић, Зоран Гавриловић, Борислав Михајловић Михиз, Живорад Стојковић, Пеђа Милосављевић, покушала је да испуни песникову жељу и његове земне остатке врати у Требиње. Песник је писао три тестамента. У првом изражава жељу да га сахране у Требињу и да уместо споменика има плочу црног гранита на којој ће писати: „Јован Дучић, песник“. У другом тестаменту каже да треба да га сахране на Требињу у гробници коју ће сам изградити и на којој ће бити плоча црног гранита на којој ће писати: „Јован Дучић, песник“. У последњој опоруци, писаној две године пре смрти, песник тражи да се његова новчана заоставштина подели на два једнака дела: једним да се помогне рад Српског културно-уметничког друштва „Просвјета” у Сарајеву, а други да се употреби за изградњу „Красне Православне цркве у Требињу у стилу оне у косовској Грачаници и да се моје тело пренесе и сахрани у истој”. Али, његова тестаментарна жеља није испуњена до краја. Уместо плоче од црног гранита, постављена је браон плоча, на којој не пише ништа, која је у равни пода. На зиду, на плочи од сивог мермера, пише: Јован Дучић – песник. Догађа се да браон плочу, гробно место, верници и посетиоци храма нагазе, не знајући да ту почива тело великог српског песника.

То се догодило 57 година касније, 23. октобра 2000. године. Из порте манастира у Либертивилу, тело песника Јована Дучића пренето је у Херцеговачку Грачаницу, на Црквини, брдашцу изнад Требиња, у Благовештенску цркву, коју је пројектовао архитекта Предраг Ристић.

            Студирао је у Женеви. Био је учитељ. Објавио је више збирки песама међу којима су и Песме сунца, Песме љубави и смрти, Царски сонети. Био је дипломата (заступник интереса једне државе), много је путовао и своје путописе је објавио у књизи Градови и химере (у грчкој митологији пустињска је неман у Ликији, спада у легендарне звери. У пренесеном значењу - неостварива замисао, машта, сан, привиђење, сабласт).

*Раније радили од  Дучића: „Поље“ и „Село“ дескриптивне песме.

      Књижевни род, књижевна врста.

Лирика, лирска дескриптивна песма.

      Мотиви.

Пролеће, сунце, море, стене, галеб, мирис, тишина, мир, спокојство.

      Тема.

Опис пролећног поднева и стања песникове душе.

      Порука.

Мир и спокој у души дају природа и уживање у њеним лепотама.

      Песничке слике и стилске фигуре.

ПРВА СТРОФА: визуелне (чемпреси, бор, обала, шума, море), тактилне (топлота сунца), олфактивне (мирис мора).

      Какав је мирис?

            Слан – спој чула укуса и чула мириса

СИНЕСТЕЗИЈА је стилска фигура којом се осети једног чула приписују неком другом чулу. На пример:

црвени мирис, топле и хладне боје, медни глас, зелена завист.

ЕПИТЕТИ: младо, крупно сунце, пролетње море.

ПЕРСОНИФИКАЦИЈА: трепти мирис.

ДРУГА СТРОФА: визуелне (шума, море), тактилне (топлота), аудитивне (шуштање таласа).

            ЕПИТЕТИ: љубичасте гранитне горе, топао стаклен свод

            ПРЕСОНИФИКАЦИЈА: површина целива стене

            ОНОМАТОПЕЈА: површина шушти

            КОНТРАСТ: свод – дно

ТРЕЋА СТРОФА: визуелне (галеб, вода, песак, хрид), олфактивне (мирис хриди), тактилне (топлота).

           

            ЕПИТЕТИ: сунчани прах, испрани песак, сребрни галеб, модри вресак

            ПЕРСОНИФИКАЦИЈА: трепти сунчани прах

            МЕТАФОРА: сребрни галеб светлуца

ЧЕТВРТА СТРОФА: аудитивне (тишина), визуелне (олендри, горе).

           

            ЕПИТЕТИ: мирно море, љубичасте горе

            МЕТАФОРА: и у мојој души продужено видим ово мирно море...

ПЕТА СТРОФА: тактилне (топлота), визуелне (галеб, обале), аудитивне (тишина).

            ЕПИТЕТИ: сребрнасте, родне обале и врти; младо, крупно сунце

            ОНОМАТОПЕЈА: не шуште вали

            МЕТАФОРА: Немој стоје у њој сребрнасте, родне обале и врти

      Строфа.

            Пет катрена.

      Рима.

            Обгрљена.

      Стих.

                        Дванаестерац.

      Цезура.

                        После 6. слога – симетрични дванаестерац – АЛЕКСАНДРИНАЦ.

      Опкорачење.(нови појам)

                        Опкорачење настаје када се целовита мисао не заврши у једном стиху него се пренесе                 у наредни стих.

                                    „Виторог се месец заплео у грању

                                    старих кестенова. Ноћ светла и плава“.

                                    „Оловне и тешке снове снивају

                                    облаци над тамним горским странама“.

Стеван Раичковић (1928-2007), Небо

(Децо, прочитајте овај део. Он је увод у обраду песме и њено боље разумевање)

У  нашој народној традицији неке врсте птица постале симболи.

СОКО – витештво, издржљивост, храброст, упорност у тежњама

ОРАО – слободе, надахнућа и неслућених висина

ГАВРАН – несрећа, смрт, туга, издржљивост

ВРАБАЦ – симбол наде, плодности, обнављања живота, скакутавог, немирног духа, симбол града Београда, београдски џивџан

ГОЛУБ – невиност, љубав, мир, складност, пријатељство, узвишени идеали

ЦРНА - постојаност, понекад и тугу, бол;

ПЛАВА - верност и истину; бесконачност, духовност; чистота, пријатељство;

ЦРВЕНА- војничка храброст и великодушност;

ЗЕЛЕНА - нада, радост и понекад верност у љубави;

ПУРПУРНА - краљевска величанственост, сувереност и правда;

ДУБИНА – тајновитост

КРУГ – ограниченост, духовност

ОЧИ – свезнања, разума     

НЕБО – моћ, вечност, бесконачност, слобода, недостижност, неограниченост

      Шта је то симбол?

Симбол је појам који има више значења, садржи прикривени смисао. Симбол као стилска фигура чини језик књижевног текста сликовитим, изражајно богатим и песничким. Симбол нам служи да помоћу нечег конкретног означимо нешто апстрактно. Веома је тешко одредити право значење књижевног симбола у једном уметничком делу. Да би се то значење одгонетнуло, потребно је сагледати дело у целини.

Још неки примери симбола:

            ЈАБУКА – знање, здравље, плодност, лепота

            СУНЦЕ – бесмртност, светлост, живот

Ако се значење симбола устали, он постаје АМБЛЕМ (нпр. ГОЛУБ С ГРАНЧИЦОМ симбол мира, СРЦЕ симбол љубави, КРСТ хришћанство, ВАГА правда, ЛИСИЦА – лукавство, ЛОВОРОВ ВЕНАЦ – слава, МАСЛИНОВА ГРАНЧИЦА – мир, итд.)

      Шта смо то од Стевана Раичковића радили у петом и шестом разреду?

Лето на висоравни (дескриптивна песма) и Селидба (приповетка), Хвала сунцу, земљи, трави (дитирамб), „Велико двориште“ (збирку прича)

            Стеван Раичковић је рођен 1928. године у Нересници (близу Кучева, североисточна Србија), умро је 2007. у Београду. Српски је песник и приповедач који је писао за децу и за одрасле. Писао је мисаоне, описне, елегичне, љубавне песме; песме о природи, реци, небу, травама, стаблима, људском животу, итд. Значајне књиге за децу су му Велико двориште (1955), Дружина под сунцем (1960), Гурије (1962), Приче о слону и осталима и о једној буви на крају (1962), Крајцара и друге песме (1971), Ветрењача (1974), Мале бајке (1974). Показујем им слике песника. Припада савременој књижевности.

            Књижевни род, књижевна врста.

Лирика, лирска мисаона песма.

      лирски субјект трага за голубом

      Шта овде симболише голуб?

Симбол мира, идеала, чежње за слободом, љубав.

У његовој машти се одиграва потрага

Трагање се никад неће завршити. Лирски субјект ће увек трагати за смислом живота, увек ће ићи као ономе чему тежи и никад неће одустати, па макар очи изгубио.

      Тема.

Потрага за духовним вредностима, потрага за смислим живота.

      Мотиви.

Голуба, очију, неба, дубине, плаветнила, спокојства, духовности.

      Порука.

У животу вреди трагати за својим небом и бескрајним плавим кругом јер то даје смисао животу.

Пут до циља је трновит, али успех се уз велики труд остварује.

Срећа лежи у трагању за њом.